Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 158

156
Dušan Pavlović
„Baš sam ti bio teško sranje večeras, lepotice!“ rekao bi i oborio
pogled, kad bi osetio da sam se smorila. Nisam se trudila da ga razuverim,
ali on se trudio, nikada nije odustajao. Dala sam mu ključeve
od stana da bi mogao da izađe sâm zato što bih nekad posle seksa
samo pala u narkoleptični san. Kada bih se probudila, stan bi bio sređen,
a na noćnom stočiću bombonice ili kolači, koje je uvek negde
štekovao i čuvao za jutarnje iznenađenje.
Nekad sam se borila sa željom da mu jednostavno ne otvorim
vrata kada je svake nedelje, tačno u devet, zvonio na interfon. Da se
jednostavno ispovraćam na svu tu ljubaznost i poštovanje mojih granica
i uviđajnost. Da ga našamaram dok me gleda tim prostim okicama…
Ali nisam. Nedelja je bio moja veza sa stvarnim svetom. Kao
neka spona sa ljudskošću koju nisam bila spremna da prekinem.
Tražio je načine da me zadivi ili obraduje. Kuvao je go u kuhinji
u koju mislim da nisam usla celu večnost. Servirao je večere na podu,
kao piknik, koje bismo jeli u gluvo doba noći. Pravio je mirišljave
kupke pa bi me odneo do kupatila i spuštao u kadu, a on bi sedeo
pored mene i hranio me slatkišima. Nekad je, čini mi se od sreće, pevušio,
a kad bih ga pogledala, iznenađena tim predivnim glasom, on
bi oborio oči kao dete i ućutao. Htela sam da mu kažem kako je isceljujući
taj anđeoski glas, ali samo bih stisnula zube i odlutala u besane
crne rupe koje su bili moji snovi.
Jednom, dok sam mu pušila i gledala ga kako se topi, u trenutku
me je preplavio neki davno zaboravljeni osećaj. Ustala sam, uzela
olovku i na butini mu nacrtala slomljeni cvet. Sledeće nedelje videla
sam da je ta škrabotina postala tetovaža. Nedelja je bio drugačiji…
Ali nemoj misliti da sam te zaboravila. I dalje sam te tražila, njuškala
ćoškove, zavirivala u rupe. Zamišljala sam kako otkrivam tvoje
skrovište, skrnavim tu jazbinu i pronalazim svoje boje netaknute.
Kako sam opet kompletna. Nedelja je bio samo predah. Kratka pauza
u ovom iscrpljujućem lovu, u kome si mi vešto izmicao tako dugo.
Plašila sam se tih odmora, ma koliko kratki bili. Morala sam sebi da
priznam da su postajali sve prijatniji i odvlačili sve više pažnje. Bilo
je trenutaka kada sam hvatala sebe kako mi nisi u mislima, prestravljena
da ću poput psa koji je makar na kratko ispustio miris zveri,
ostati nesposobna da pratim trag.