Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 111

Boswellia Sacra 109
Sledećeg meseca, januara 2011. godine, organizovana je proslava
Svetog Stefana sa pevačicom i harmonikašem. Ličilo je na proslavu
ruganja. U manastiru se orio blud i razvrat. Po odlasku pevačice i
harmonikaša, iskušenici dobijaju zadatak od igumana da se presvuku
u ženske mantije. Jedini sam koji je rekao ne zadatku velikog brata.
Odlazim, rekao sam. Probudio se očinski instinkt igumana Pitija, regovao
u strahu, dobronamerno: „Sine, ako odeš, gubiš. Ovde je tvoja
egzistencija. Ovo je jedino mesto gde ćeš biti siguran. Ovde ćeš naći
mir. Ovde te neće osuđivati. Ovde možeš da živiš punim plućima kao
gej muškarac. Ovde možeš naći ljubav. Ovde imaš krov nad glavom.
Ovde imaš hranu. Ovde imaš novac.“ Shvatio sam da je crkva za
mnoge običan paravan. Ali sam takođe razumeo i njegove reči. Bio
je u pravu. Da sam ostao, možda bih bio mirniji, ali ne bih bio slobodniji.
Sloboda se morati živeti i van crkve. Ne samo u njoj.
Posle ovog čina odgovorio sam da za svoju egzistenciju biram
slobodu. Da ću postati BOSWELLIA SACRA, koja stvarajući svoju
smolu neće mirisati na tamjan, već na najčistiju prirodu ljudskog postojanja.
Na kraju, priroda će pobediti, a vi još jednom razmislite koliko
ćete je poštovati!