Vitomir Ćurčin: KOLIKO SMO PROPALI?
Urednik političke rubrike jednog dnevnog lista pozvao je mlađanog novinara da putem intervjuisanja ljudi različite dobi, obrazovanja i političkog opredelenja obradi zahtevnu temu „Koliko smo propali“ i pruži jedan sveobuhvatni prikaz uzroka i stepena našeg propadanja. Napomenuo je da o tome postoje različita i prilično oprečna mišljenja, što možda izgleda čudno nekom ko smatra da je sasvim je jasno i očigledno zašto smo i koliko propali. Dodao je takođe da bez jasnog definisanja činjeničnog stanja naše propasti i razloga koji su doveli do nje, nema ni osnova da se planira i gradi budućnost.
Mladi novinar je sa odobravanjem klimao glavom, stekavši za trenutak utisak da je to već čuo od nekih prevejanih politikanata Bio je ipak zadovoljan što je konačno dobio da obrađuje jednu tako ozbiljnu temu. Već su mu dojadila ona lomatanja po tezgama za rubriku „Pijačni barometar“ i prikupljanja bezličnih saopštenja po konferencijama za štampu lokalnih stranačkih odbora. Radovalo ga je bavljenje istraživačkim novinarstvom, na terenu, gde se, kako je urednik naglasio, odvija život.
Početak nije baš bio uspešan. Naleteo je najpre na jednu stariju gospođu, koja ga je zamalo mlatnula tašnom na njegovo pitanja „Koliko ste propali?“. Spominjala mu je njenu nekad najbolju prijateljicu koja je na taj način komentarisala njen izgled i sa kojom je raskrstila zauvek.
Sledeći je bio neki stariji, uglađeni gospodin koji ga je na postavljeno pitanje o propasti samo oštro i čudu presekao pogledom, dajući istovremeno obrvom znak nekom nabildovanom ćelavcu pored njega da ga oslobodi ove novinarske napasti. Ležeći, iz neke žablje perspektive, video je samo kako mu ćelavac servilno otvara vrata ogromne „mečke“.
Prilično indisponiran, krenuo je ka pijaci i svojoj poznatoj klijenteli. Većina prodavaca je sumnjičavo slušala njegova nova pitanja, objašnjavajući mu da imaju sve papire za tezgu i poreklu robe, da su im firme odavno propale, ali da ne prodaju propalu robu i sl. Samo mu je jedna krezuba seljanka, od koje obično uzima cene za „Pijačni barometar“, uporno objašnjavala da joj je krompir malo propao zbog mraza, ali ga zato daje jevtinije.
Naleteo je na grupu stranačkih aktivista koji su baš tu na pijaci razapeli svoj šator i koji su mu objašnjavali da baš utvrđuju koliku je propast napravio prethodni nenarodni režim. Neki čikica mu je pokazivao prevrnute džepove govoreći da je ostao bez posla i načisto propao, posebno od kada ga je napustila treća žena...
Mučio se sa jednim mladićem pod gasom i sa rukom u gipsu koji se žalio da mu je građevinska firma propala kada je direktor pobegao sa parama i sekretaricom, da sad radi na divlje, da je propao kroz tavan na nekoj građevini i da ga je gazda sad jednostavno najurio, navodno zbog pijanstva.
Novinar se u redakciju vratio prilično sluđen. Urednik mu je objašnjavao da ne sme nikako da odustane, ali da se kloni i ne iritira onu manjinu što se na tuđoj propasti obogatila. U tom cilju, u širokom luku treba da zaobilazi zatamnjene džipove i limuzine, luksuzne kafane, prodavnice luksuzne robe, salone automobila, izgrađene dvorce..Savetovao mu je takođe da se obrati strankama, jer one koriste podatke o tome koliko smo propali.
U maloj i prilično desetkovanoj opoziciji su tvrdili kako su oni svojevremeno zaustavili propadanje iz ratnih devedesetih i poveli narod na put napretka, ali da se propadanje nastavilo kada su vlast izgubili.
Pozicija je imala sasvim suprotnu priču. Oni su zaustavili propadanje kada su došli na vlast i poveli narod u svetlu budućnost.
Novinar je diskretno ponovio reči opozicije u propadanju u vremenu devedesetih, ali je pozicija sa gnušanjem odbila to vraćanje na prošli milenijum, govoreći da oni sa tim devedesetim nemaju apsolutno nikakve veze. Možda ti iz devedesetih malo i liče na njih, ali se ipak vidi da su mnogo mlađi i lepši...