NORVEŠKA PRIČA
Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku
Horhe Luis Borhes
Norveška priča je priča o jednoj Hiperboreji. O jednoj zemlji. O njenim fjordovima, šumama, jezerima i ljudima koji žive u njoj. O zemlji o kojoj možemo govoriti na različite načine. No, ima li istinitijeg od onog kada literatura svedoči o njoj?
Moj prvi susret sa Norveškom se i desio zahvaljujući jednoj knjizi - Pismima iz Norveške Isidore Sekulić. Nakon Isidore, moji norveški sabesednici su postali Knut Hamsun, Sigrid Undset, Henrik Ibzen, Justejn Gorder, Erlend Lu, Per Petešun, Kirsti Blom, Laš Svensen…
Kada sam, konačno, otputovala u Norvešku, najpre sam se zadržala u Oslu, da bih potom, istom onom prugom kojom je i Isidora Sekulić putovala od Osla do Tromsea, stigla do Bergena. Tako sam počela da upoznajem Norvežane, njihove ukuse, mirise, ritam života. U Norveškoj sam shvatila da se Oslo izgovara kao Ušlu i Uslu (Norvežani i danas upotrebljavaju književni jezik - bokmål i novonorveški - nynorsk). Da se ja piše jeg a čita jaj a da se Božić čestita sa Gu Lul (God Jul). Da se poštuje sagovornik i da se ceni priroda. Da se nedeljno popodne provodi u prirodi. Da su uprkos visokom standardu, njeni stanovnici i dalje skromni ljudi, koji se ne razmeći novcem ili nepotrebnom retorikom. U Norveškoj i dalje posebno mesto u kući zauzimaju police sa knjigama. Iako Norveška već dugo nije siromašna zemlja naseljena ljudima primoranim da se bore sa ledenim planinama i još hladnijim morima, u njoj su ljudi i dalje svesni moći prirode.
Među potomcima Tora i Odina, mi je sve bilo nekako prirodno, jednostavno, s merom. Na severu sam se zaista osećala kao kod kuće (da li je to zato što i sama potičem sa severa, istina severa jedne balkanske zemlje, u koju se, kako je to Miloš Crnjanski pisao s vremena na vreme preliva melanholija severnih glečera?).
Pretpostavljam da sam se zbog toga iz ove zemlje vratila sa nostalgijom? S nostalgijom koju još samo žeđ za norveškim piscima može da izleči.
Boraveći u toj neobičnoj zemlji drevnih Vikinga, razuđene obale, čudesnih fjordova, još čudesnijih lednika i moćnih šuma, u zemlji drvenih kuća i drevnih priča o patuljcima, trolovima, vilama i vešticama, zaželela sam da svoje iskustvo podelim sa drugima. Da o toj zemlji progovorim rečima pisaca koje sam čitala i objektivom foto-aparata kojim sam pokušavala da zaustavim trenutak.
2012., Novom Sadu,
Ljiljana Maletin Vojvodić