ISTOČNO OD SUNCA, ZAPADNO OD MESECA
Sutradan zorom probudi severnjak devojku, pa onda stane hučati i toliko se osili i nadiže, da beše strahota. Zatim s njome pojuri zrakom takvom brzinom, kao da će onoga časa stići na kraj sveta. Posvuda se pod njima razmahivala takva oluja, da je rušila kuće i čupala stabla iz korena. Kad su prohujali povrh mora, razbilo se na stotine brodova. Brzali su sve dalje i dalje, jurili u takve daljine, kakve niko ne može ni zamisliti, a još uvek su leteli vrh površine morske.Severni vetar se jureći i režući sve više umarao, pomalo jenjavao, tako da gotovo i nije hukao; stišavao se i padao, tako da su mu naposletku valovi morski zapljuskivali pete.
-Bojiš li se? – upita vetar devojku.
-Ne, ne bojim se – odgovori ona.
Ne behu više daleko od kopna, a u vetra beše još snage, da je devojku mogao izneti na obalu, baš špod prozore dvorima, što stoje istočno od sunca, a zapadno od meseca. A tada je vetar već bio oznemogao i slab, da je nekoliko dana morao počivati, pre nego što je mogao nazad.
Kada je opet svanulo, devojka sede da se igra zlatnom jabukom pod prozorima onih dvora. Prvo biće što ga je ugledala, beše nosata nakaza, kojom se kraljević imao oženiti.
-Hej ti, šta želiš da ti dam za tu zlatnu jabuku? – upita nosata kraljevna, kad je prozor otvorila.
-Nije za prodaju, ni za zlato, ni za novac – odgovori devojka.
-Šta bi onda za nju, kad je ne daš ni za zlato ni za novac? – opet će kraljevna. –Daću ti sve što želiš.
-Htela bih kraljevića, što je na tim dvorima – kaza devojka, koja je došla sa zapadnim vetrom. – Mognem li jednu noć prenoćiti kraj kraljevića, daću ti jabuku.
Kraljevna dobi zlatnu jabuku. No kad je devojka uveče ušla u dvoranu, u kojoj se nalazio kraljević, ovaj je već spavao.
Norveške narodne bajke, Prosveta, Beograd, 1962.