Ju Nesbe
LOVCI NA GLAVE
Otključavši ulazna vrata i zbacivši cipele s nogu, požurio sam da isključim alarm, pošto sam imao dvadeset sekundi pre nego što zazvoni u štabu Tripolisa. Dijana i ja smo dugo razgovarali o šifri pre nego što smo se složili. Njen je predlog bio „DEJMIJEN“, navodno po njenom omiljenom umetniku Dejmijenu Herstu, ali sam ja, znajući da je to ime zapravo namenila našem abortiranom detetu, insistirao na nasumičnom odabiru slova i brojeva koje niko ne bi mogao da pogodi. A ona je popustila. Kao i uvek kada bih zapeo za nešto. Obično i nisam nailazio na naročit otpor – Dijana je bila popustljiva, ne baš slaba, ali popustljiva i meka. Poput gline u kojoj i najmanji otisak ostavlja trag. Začudo, svako to popuštanje nju je jačalo, a mene slabilo. Sve dok se ne bi nadvila nadamnom poput nekog džinovskog anđela s nebeskog svoda sačinjenog od krivice, dugovanja i griže savesti. I ma koliko se ja trudio, ma koliko glava ulovio, ma kolike bonuse otimao glavnoj filijali u stokholmu, nikad ne bih sakupio za oprost grehova.
Dok sam se peo do dnevne sobe i kuhinje, skinih kravatu. Iz frižidera sub-zero uzeh flašu piva sen migel – ne onog običnog, već blažeg, koje je Dijana volela jer se pravilo od žitarica. Iz dnevne sobe posmatrao sam dvorište, garažu i susede. Oslo, fjord, Skagerak, Nemačku, svet. Shvatih da sam već iskapio pivo iz flaše.
Uzevši još jedno, popeo sam se na sprat da se obučem za vernisaž.
Dok sam prolazio pored zabranjene sobe, primetih da su vrata odškrinuta.
Ju Nesbo, Lovci na glave, Laguna, Beograd, 2012.