Henrik Ibzen
LUTKINA KAUĆA
NORA: Zar nije to mogao učiniti iz nevolje?
HELMER: Da, ili – kako to mnogi čine – iz lakomislenosti. No, nisam ja tako bezdušan da nekog osudim zbog jednog jedinog takvog dela.
NORA: Ne – zar ne, Torvalde?
HELMER: Mnogi takvi se moralno opet uzdignu, ako otvoreno priznaju svoju krivicu i kaznom je okaju.
NORA: Kaznom - ?
HELMER: Ali Krogstad nije krenuo tim putem. On se izvlačio spletkama i prevarama; i upravo to ga je moralno upropastilo.
NORA: Misliš li da - ?
HELMER: Pa, pomisli samo kako takav čovek, svestan svoje krivice, mora na sve strane da laže i petlja i da se pretvara. Kako i pred svojim najbližima, čak i pred svojom ženom i decom mora da nosi masku. Pred decom. Noro, to je najužasnije.
NORA: Zašto?
HELMER: Zato što takav zadah laži unosi u celu porodicu zarazu i bolest. Vazduh koji deca udišu u takvoj kući ispunjen je klicama zlih dela.
NORA: Jesi li siguran u to?
HELMER: Zlato moje, to sam kao advokat više puta zapazio. Gotovo svi rano iskvareni ljudi imali sui lažljive majke.
NORA: Zašto baš-majke?
HELMER: Najčešće to dolazi od majki. Ali, zapravo, i očevi mogu da deluju na isti način. To je svakom pravniku vrlo dobro poznato. A ipak je taj Krogstad bio u stanju da godinama lažima i pritvornošću truje vlastitu decu; i zato ga ja smatram moralno propalim. (Pruža joj ruku) I zato, moja draga mala Nora, mora meni obećati da se neće mešati u njegove stvari. Ruku ovamo! No, no. Šta je sad? Daj mi ruku! Tako. Tako je u redu. Uveravam te da bi mi bilo nemoguće da radim s njim zajedno. U blizini takvih ljudi spopada me doslovno fizičko gađenje.
Henrik Ibzen, Drame (Lutkina kuća, Sablasti, Divlja patka), SOUR Veselin Masleša, Sarajevo, 1986.