Knut Hamsun
PO ZARASLIM STAZAMA
Ono što me tereti nisam – jedino su i samo moji članci po novinama. Nema ničeg drugog što bi moglo da mi se prebaci. Utoliko je moj račun vrlo jednostavan i jasan. Nikog nisam prijavio, nisam učestvovao ni u kakvim sastancima, a nisam bio umešan u bilo kakve crnoberzijanske poslove. Nisam davao nikave priloge norveškim vojnicima u nemačkoj službi, niti nekom drugom obliku nacionalsocijalističke stranke. Pokušao sam da shvatim kakva je to stranka, pokušao sam da se saživim sa njom, ali ništa nije ispalo od toga. Moglo se desiti da sam ponekad umeo da pišem u duhu nacionalsocijalizma. Ne znam, jer i ne znam šta bi taj nacionalsocijalistički duh ustvari trebalo da bude. Ali, moglo se desiti da sam ponekad umeo da pišem u duhu nacionalsocijalizma, što znači da se u mene uvuklo ponešto od onoga što sam pročitao po novinama. Kako god bilo, moji članci stoje na raspolaganju svačijim očima. Ja ne pomišljam da ih umanjujem, da ih učinim manje značajnim nego što jesu, to bi čak bilo glupo.
Već su tri godine prošle otkako sam uhapšen. I evo me ovde.
Time ništa nije učinjeno, to me se jednostavno ne tiče. Prošlo je pored mene kao neki slučajni događaj, i nije mi namera da kažem išta više o svemu tome. Uvežbao sam se u čutanju.
Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nigde nam se ne žuri, i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje ka nebesima i pronalaze velike reči o tim događajima, istrajnijim od nas i neizbežnijim. Da, prijatelju moj, kako li su samo istrajni i neizbežni.
Knut Hamsun, Po zaraslim stazama, Beograd. LOM, 2011.