На путу за Хесперију
50 •
Дрхтурим у себи, као пчела несмирива. У јектенијима византинског појца који допире са пучине где зелени се Атос. Свет се не завршава. Не, до оног тренутка, док се бисер не врати првотној шкољци и застава празном јарболу. У болу, коме не знам име, ја сам ћилибар, у којем је похрањено Двојство без којег ни сад Нисам.
Сијеста. Јерисос се и даље гласа кроз бесмртну песму зрикаваца. И дан дели на пола. На тамо и на овде. Када се споје руке, магма тела ће довршити свет, предат духу у чину постанка. Гори град у срцу света, светкује зеленило лета и жута јесен у недрима.