Јерисос
Срце лета. Град празнује у светковини сунца. Пој хорова зрикаваца у прадавном одзиву. Бели јастози песка у поподневном ветру. Над врховима планина трепере маглени преци.
Палме у немостоју су благост тако недокучива људској руци на измаку века. И маслина застала у каквој оморини, што сведок је детињства света којег је створила рука великог Протомајстора.
Пулсира дан. Плаветнило мора увијено у ултрамарин неба. Падина се помера у стадо, без пастира и његове фруле. У мрмору мора, ја чујем твој глас, тебе, која си старија од свих језика света.
Тишина док се стани у мени, у чамовој лађи на доку, остављеној на милост и немилост надолазећих година и термиту што је једе изнутра. Ако затворим очи, бићу све оно што сам заборавио да будем. Фуснота која описује задано дело Творца. Стооке Аргосове очи, којим ме гледаш куд год се окренем су подсећање како је љубав највећи немир.