Радомир Д. Митрић
• 45
Ка северу, са опелима Расткових речи, у себи, кроз године самопрегорне, хоћу да сагорим, да осетим како крв катарзично кола венама, ја сам ватра еклектике, катерпилар који руши ваше папирне Вавилоне;
Смирај кад откуца подне, док воз се влаче, играм вечни руски рулет са невидљивим Кафком, онкрај краја метафизике разломљених скупова бивствовања.
Каталепта, Сарепта, тело брзо трули, у покрету, као рибе у мртвим корморанима, и то је оно што спасава, ако не устанеш, Лазаре, ја те устати нећу, на месту где је пресечен гркљан постао религија.