На путу за Хесперију
44 •
Капилари За Петра М.
Језик је светковина, јутром, кад магма тела покуља из вулканске ноћи, као са грандиозних Лубардиних слика, то су тренуци расточења, време кад Логос измиче семантици и кад у ћелијама андрогин дели се на двојства, прелазећи црно језеро срца.
У првом удаху цигарете зауставља се све и постаје мртво док се не упали моћна турбина плућа да би удахнула наркотички мирис хлорофила.
Елеусина, мним, док пратим путању шина.
Возови секу простор ове уснуле Аркадије у којој столују пацови из праисторије, набрекли као силикони, ако се покренем, вртња ће ме одвести у космичке вирове где не помаже давна мисао о Богу.
Антигравитирам, једем пејотл у празном купеу, и иако сам у покрету сведочим о статици, јесен је у свим годишњим добима.