На путу за Хесперију
42 •
Saudade За Николу Ж.
Смрт је стари штимер клавира из Оберздорфа, и увек нађе начин да поравна рачуне, нагне се над расклопљеном партитуром где је некад започета симфонија, застане и замисли се како би могао да буде след нотних записа, а онда настави пут, у умирућем оку отвара Отрантска врата, у собама, малим Вермерима, где зацари се вечна самотност недомишљеног.
Ходаш кроз бучну гомилу и ниси свестан свега тога, не разабиреш, након много векова, да неке ствари остају исте у својој вечној непроменљивости.
Све се можда довршава негде другде, не остаје у наговештају, однекуд у себи чујеш потпуног странца, у Порт Лисабону можда, једином граду још који је опстао за поезију, јер си на ходочашћу једном Песои. Ако затвориш очи сва давнина биће пред тобом, и све оно што ти последује.
Песник у овом добу није ништа друго до изгнаник у Сопство и вечно самовање, а поезија више није за ухо, него за утискивање