Радомир Д. Митрић
• 41
Adagio, прилог за Ars Poeticu За Драгослава Д.
Тешко је кад је душа тихи меланхолик које жигошу усуди минулог доба, и свана и изнутра, још теже је бити Медитеранац, досегнути ултрамарин у себи, заогрнут тешком босанском тамом, напросто изгубиш начин да будеш довољно личан, сличан оном што те окружава, пожелиш да си скончао, а онда осетиш потребу да успориш време, за нешто вредно што тек треба да се збуде кад компас стане у оси кретње и умири се крст сопствене смрти, кад игла нађе север на путу за Хипербореју, а срце Динарског Буде застане у синкопи, као у издаху жреца с Ганга, са слутњом да ли је достатно вредно оно што остаје иза, у смутном времену, за неко боље доба, у координатама кардиограма што памти драга лица, уписана у тлоцрт малих животних озарења. Све нас исто чека, сурово звони Палаис Јалта, ове ноћи, кад се сећам стиска твоје руке у Баховом граду, док свира One note Samba, у мом уху, у којем се гласа глас из неке древности по којем је крајња сврха у коначности, кад Протомајстор одложи мапе и небеса се скупе, око тела које је острво, кула и светионик.