Орфеј у Ксаверској шуми Сенима Бранка Миљковића
Надгласан буком света, огарављен пејсаж као у мрачним ритовима, у којем Орфеј, на стабло ослоњен издише, невин, као оковани једрењак у ледницима поларне ноћи, бела кошуља као покров и Златари речи обешени о крошњу као будистичке заставице, као слутња о Оностраном, у твом самртном оку, чини ти се да су једино песме твоје око тебе и да их видиш у светлу месечине, Еуридика је тек авет, Лилит сугубног свеприсуства, ноћас, она коју ћеш наћи у вртлозима бића кад дамари замру и мртвачка пена на уста избије, руке су ти везане и нема никог да ти на склопљене очи придари плату за Харона, туга је твоја неутешна, сам си и изгнан, на путу за Хесперију, остављен од свих оних који су те волели и презирали у исти мах, продат као онај коме су се коцкали у одело, али неке смрти вечно трају и дуго утиру пут у тами, само што твом Пилату још име обзнањено није, иако твоја смрт прва беше предзнак великог рата, срце се стеже у грчу и већ се чује песма дрозда у јутарњој магли, наместо опела, а косови твоји верни пратиоци са мртвог тела полетеће доле негде,