На путу за Хесперију
34 •
Еx Helespont
Опела светлости, ноћ улази у град на месту где море обрубљује обалу, песак са издахлим шкољкама којим корачају уморни рибари и туристи који фотографишу галебове, чији крици опомињу на предстојећу кишу.
Седим у бару и пијем ракију са анисом, над димом наргила лебде готово заборављени Кавафијеви стихови, док посматрам призор догађа се фотонско чудо, пламена кугла сунчева улази у морске дубине, као да тражи какву разбијену феничанску лађу, да јој осветли пут којим је давно кренула у недоход.
Ништа није коначно, ни бесконачно, све се збива у својој мери, јек звона и песма мујезина су овде у неком међупростору за сведочанство о прерастању граница. На молу у близини, мајка води плавог дечака који има византинске црте лица, иако прича турски.
Киша почиње да пада, и чини да време застане на тренутак, умирујући неумитно клатно у свој својој неминовности. На телевизији плес дервиша, као да чујем саз и сиртаки у хармонији. Почиње да дува неки чудан ветар,