На путу за Хесперију
32 •
Harmonia Cordis
Гласу отписујем што се у мени стани, сија као звезда на дну унутарњег зденца, где све потоње и бивше пребива.
Не осврћући се на време, које вергла као воденичарски камен, полако, ослушкујем песме, одазивајући се гласу мироносном што ту беше и у тешким годинама рата.
Тамо где настане смрт, живот се нови на њега наставља, из белина плодоносних.
Град се измиче, у ветровитом пролећу ћути будући дечак у чијим очима утиснуто је чудо стварања, између два света, овог овде и оног тамо, које дели ћудљива тишина.
Кротке се отварају обале, над морем које слави Творчеву сен, светилника што развлачи тамне засторе.
Пут се увек наставља, то је највећа благодет, незавршив као Пенолопин разбој, у ткању и чекању пролази људски век.
Множе се речи давне, Логос је мера која све равна, попонца у врту који мирно цвета у камену