На путу за Хесперију
30 •
Credo Poeticum Треба написати песму која обухвата читав свет.
Такву да буде сликовита као Ахилов штит, а да се у њој сажму простор и време, да у истој равни буде одзвук рефрена са Ганга и Диксиленда, мирис јапанске трешње и тропске ацероле, писак сибирског воза и воза из Небраске, такву да пронађе исто код Мухамеда, Христа и Буде.
Песму којом дувају монсуни и трамонтане, бореји и зефири, истодобно, славећи Ши Кинга, Румија, Тагора или Борхеса, чија дела упућују на пуноћу, данас када је свака ствар у фрагментима, песму која сведочи љубав и заједништво, песму која неће изгубити смисао у какофонији велеграда.
Песму заборављених и унижених, песму сужњева, песму у којој станује изгнани Бог, песму чије ће речи имати снагу оних из Псалтира или Зохара, песму која ће се чути од шинто храмова до аргентинских пампаса, од Гренланда до Магреба.
Треба написати песму која враћа веру у свет.