Радомир Д. Митрић
• 29
Дихотомија, rigor mortis
Смрт је ембрионално стање, кобилица брода што трули у песку, једро док је на другој обали, одувано ветром.
Кад тело се у посмртном згрчи часу, остану само мисли са плахом душом, каo у птичјим митарствима.
Оболи у густом ваздуху зазвече, усуд којим богови узимаху меру, бивајући прозор и плата хтонском свету.
Понеком се посрећи па буде мрамор, који одолева киши што га кљуца и ваја у обли сунчаник неке мале вечности.
У подневу, кад угарци небески свод угреју, још се може чути смех мртвих, пре негo што Хермес трубљом обзнани коначницу света.
Остану само ствари бивших, мољцима храна, и покоје дрво које самоћа рашчешљава и пруга једносмерна у неки мали град.