Незаустављиво
Има година како не написах песму, тачно од оних дана кад отац заувек оде у засенак жизњи, кад je душа гундељ што чили ка загробју, над тешким зеленим водама поднева смрт се праћака тако, као риба из мутних дубина, тело повлачи доле, као рубашку, а горе удахне плавило.
У душегупки груди спупчали се моји мртви, између Сциле и Харибде ребара, где срце, тимпан што свој смрточас одлаже, у тихе седре ронећи над бременитим данима, куца невољно у меланхолична издајства, ситно и незлобиво, тек да се присетим.
Кадрирам, али слике се муте, од превише таме, од превише светлости, варљиво је сећање, налик каквом биоскопу из шездесетих, где стално пуца трака у успореном црно-белом филму, једном од оних који се ретко гледају данас, у овом галопирајућем времену.
Кад ме уплаши каква нова смрт, враћам се поезији, загледам се у дно бунара тражећи одраз, а гласови, давна еха, намноже се у далека и драга свеприсуства.