На путу за Хесперију
22 •
Causa sui
Каткад се пробудим ноћу, зими, и устанем у студен собе, разастрем застор погледајући у снег што је попануо по дрветима, тихим садрузима мојој дечачкој патњи, па посматрам рој пахуља у аури уличне светиљке још увек не верујући микроскопима када кажу да оне имају правилне геометријске облике. Тако је одувек, никад нисам био склон математици, рано изабрах реч пре неголи број који ме је увек асоцирао на смрт и новац, на њихову неминовност. Тад будем скорушен изнутра као плодови неотпалих јабука које претходно кљуцаху косови, тихи монаси предвечерја, чији кљунови ствараху рембрантовски контраст, у свој тој с неба дарованој белини, тако је ваљда и са мојим животом, што наликује Лоркиној наранџи у црнини, упркос свему што ме је радостило и рушило с годинама, смех заигра у мојој утроби кад се заборавим, а онда се сетим, вратим под покривач и дуго ћутим и плачем. Тридесет ми је година, а још увек разграђујем.