Прећутанo
Зима на умину, бели пијано тишине са црним диркама грана што дишу унутрашњим дахом, њихова топлина испарава и меша се са јутарњом маглом, под тремом врт који отеловљује слике сећања дубећи у мени калиграфију изгубљених ликова и радости.
Мислим на глувонeме у којима станује истинска поезија, на немуште речи, на неизговорљиво, на непотрошеност језика и његову профану семантику, на то како сушт измиче изговорљивом.
У овом тренутку Архангелск је довољно близу, да могу да осетим како се далеки ехо мене сашаптава са руским степама у којима сам јелен, недостижан ловцу и звери, предат лутњама и ћутњама.
Живот је заправо оно што се прећути, скривен од стихија света, узмицање у безречну епифанију над којом бди дух ствари, а песник ослушкује глас који надјачава тишину, са свим непристајањем на смрт, синестетично, у којем су сва чула једно.
Зима на умину, светлост црта интарзије по врту што мирује, у којем сам још увек дечак, удубљен у игру, не мислећи на оно што долази после свега, заогрнуто црним плаштом ноћи.