На путу за Хесперију
18 •
6.
Разлиставам еухологијум туге, сенка сам што хода по лишћу испод усамљених крошњи, бестелесан, то је та преко потребна трансценденца, митотворство вредно свега претходившег што уцртава будућа збитија, зато ходам унатраг, у лавиринт према црвеној нити срца. Ако сам дошао овде, у средиште из којег све почиње, нисам ли нашао одгонетку трајања, лебдења у густо расцвалом ваздуху, у ветру који одржава змајеве пуштене из дечачких руку, мојих и руку мога брата. Душе одлазе високо, отргну се из груди и изгубе у плавети, вођене вишњим призивом, а ми што остајемо испод, долазимо на места пређашње среће и отварамо мале кутије успомена, улазећи у предворја могућих рајева. Човек памти радост да би одагнао тугу, памти тугу да би призвао оно што јој је претходило, кошница је напуштена а негдашњи поток пресахнуо, којим су некада у океан света отпловили мали чамци од борове коре, отписујем ове речи у име свих оних који ће по мом трагу поћи, у спознаји сопства.