Радомир Д. Митрић
5.
• 17
То беше време чуђења, бескрајни диптих усновљеног трајања, усиновљеног рађања у пределима које сад само мртви походе, кроз тиху Марсељезу трава, где самује анђео недохода, загледан у витраж непрозирног неба. Колико вреди враћање на почетак, тамо где светле предачке очи у тамнини, без лица, тами којој не могу да приђем. Поглед уназад, насушна потреба да се траје, као умилостивити музе заборава, то је vitta nuova вертикалног успињања у себе, силазак у бездно са орфејским завршецима, са вечним губицима сопства. Порозне године су оно што остаје после свега, међувреме, испресецано синкопираним сећањима, толико мало од свега да би могло да се сажме у незавршиво, па ипак склапам крхотине огледала. У сенкама, верујући догођеном, у мандали која чува савршенство година, бербу за оносветовно, у чекању сам, замандаљен у светости уточишта које откуцава кардиограмима дивинских, драгих гласова.