На путу за Хесперију
16 •
4.
Колико лета на малим длановима, колико ли је могло стати, двадесет година је прошло као двадесет миленијума, у развејаној космогонији биља над којом дивља пчела сад бди. Успаван, у златном пресеку година, налик сам фосилу укалупљеном у медном ћилибару, чаура која би да дâ крила ономадном лептиру – дечаку бившем. Однекуд из неке далеке присности осваја ме нешто неисказиво, налик малим чудима, плине и усахне, па се заплачем и осмехнем у исти час, тако се траје на покорици земље. Где су нестала пролећа, трешњин цват нежан као у Кјотоу, развигор груди у којима је бујало обиље среће. Где су зиме тешке као исландски товарни бели коњи. Где су јесени које су ме одгајале у пантеистичкој вери.