Радомир Д. Митрић
3.
• 15
Премало свега да би могло да се памти, а човеку је увек недовољно, има ли ишта суровије од места на којем смрт замењује живот. Не умем да ти се враћам, завичају, уместо тога силазим у дубину срца, као Орфеј у подземље и копам дуго, ноћу, кад сви заспу. Множе се године, нестају као зрневља у млинском камену, а живот – травестија која све мање чуди, сад је Горгона што дише за врат, мучно. Имадох негда такву мисију – да сачувам што више да би могло у мени и сад да траје, али Заборава страшна богиња из мене премного истисну, те сад нисам ли само восак који тврдне у тами, несунчаној.