На путу за Хесперију
14 •
2.
Кућа под столетном липом која придржава свод небески, кућа што беше брод који се њихаше у зеленилу трава – само магла над брегом и дим ишчилео у висини – то је нешто чему се враћам и мисао ми је у исти мах и тешка и лака, над празним вењацима хучи ветар, над ћерпичем који се руши. То је био дом у сеновитој долини, где је совин хук у предвечерјима био тако близак, да си и смрт, ту страшну котву земну, могао пригрлити са смешком. Или су то само била лица предака са зидова, који су се смешили са оног света. Родина, тешка реч да би се могла изговорити гласно а без тежине, лађа је на хрид приспела, века, и све је заћутало.