1.
Тамо где су сад угарци, расту сазвежђа дивљих трава, буја коров ванвремена, речи у пепелу, последујући добу дисања и летења. Ветар је устоличен у тишини, прамац му је кућа над којом мирно облаци се влачу, нити маховине као одраз претходившег које се не буди, никад више. Шта могу мисли, сећања бушна као саће, како да оживе покрет одвећ растаљен у давнини, тамо где сам пробудио свет у себи, детињем зену. Пресечено на некад овде и некад тамо, ово бивствовање увек је у међупростору којег сужава и тесни спољашње време. Да могу посве бих ушао у огледало памћења и изашао у тренутак кад сам веровао да се ништа неће завршити. Од свега тога само тугованка као цвеће у прозору, а бивше – невидљиво мастило.