На путу за Хесперију
10 •
У некој невероватној присности, бејасмо као еха морских ветрова који ударају о стене мохерских клифова, одлучни као Бети Дејвис у Џезебелу.
Како је тешко пронаћи острво, само за себе.
Тамо где је издвојеност једина стварност, где борхесовац-крт прави мале куле од хумуса, као подсећање на могиле, излазећи само ноћу да би уживао у златовезу звезда, једином путоказу кроз критске лавиринте подземља, у сенци запуштене баште, где софиста-скарабеј, мали Атлас, зауставља свој сунчаник, на починку, и где расте папрат, прва биљка планете, тамо да ме нађеш кад умине све и казаљке се распу.
После свега остане нагост тела.
Туга са хртовог лица, кад умине коначно подне, које раздваја на овде и тамо, као после дугог вођења љубави, туга која измиче и најискуснијем сликарском оку, тад кад безгласне су речи и кад је рука вољеног далеко, та туга остаје сведок бивших дана, згуснутих у наровима успомена, малим калеидоскопима, заптивеним воском, као једини светионик наших убогих живота.