Радомир Д. Митрић
• 9
две таблице Мимнермових стихова, још је мирисала на мирту, а крила јој још дуго исијаваху светлост, дуго пошто је сунце зашло, као да беше она иста, божанског порекла, која је Орфеју осветљавала пут кроз тамне пределе Хада.
Тако се траје у вечности, кад заувек отвориш очи.
Остају предели у зеницама, статика виђеног насупрот бурама оног што се пружа пред тобом у хипнагогији неслутљивог ходочашћа. Путопис свица над суром каменином куд ходили су и преци твоји, Данте и Овидије. Песме егзила су увек мучне, као крици умирућих хаскија шибаних на смрт. Али су твоја једина судбина тамо куд ходиш, пролазећи свој сопствени Via Dolorosa.
Да превладаш несаницу, сапутника за снове, на јави нађи.
Ка Хесперији, чије капије чувају Одинови препотопски гавранови, црни као Тезејева једра, пошли смо после оне ноћи, по уласку у кабаре, имала си ретро чарапе с цртом и страсно црвену хаљину, а ја сам наликовао на битнике, са тим пољем мака у очима.