На путу за Хесперију
8 •
Она је то рекла пре много година. Дао бих сву своју поезију за тај стих. Споро је пролазило време, као у Херцену, кад су кише трајале вечно, памтим то, бурмут и јужњачки дуван, црно пиво и одразе наших самотности што су као авети јуриле баварским пејсажем, под оловном плавети неба уз бескрајни рефрен Марлен Дитрих, Du, Du, Liegst Mir Im Herzen.
Ко воли једном, волеће заувек кроз то.
Како су мале твоје стопе, отиснуте у малтер сеоске куће где смо трчали као деца. Заувек остале у времену под бокором трава. Ти сад спаваш у гробу отворених очију, умирен као јутарња мантра над Гангом, а ипак си мој сапутник на свим путовањима, било ко да седи поред мене у ћутљивим возовима.
Држати се заједно, као лијане два стабла једно.
То је та, дивљења вредна формула бивстовања, срасла као наше руке, млетачки беле, у преплету, на срми Луне, под меланхолијом армије норвешких брегова, где се учисмо ћутању и где наликовасмо пчели коју нађоше између