Вежбе умирања
Како пролази време све више губим речи.
Потањам као крте олупине бродовља, које ономад видесмо у стокхолмској луци, у потрази за северцем, сећам се, беше кишовито, вео се, отргнут с твог врата, пењао у небо као Транстремеров стих, бејах рашчупан попут Пана и беше мирно, бестежинско стање као кад се под ногама мртвих мрви земља, уз најежен осмех са Холбајнових гравира и први брид тела, ненавикнут на сунце, после дуге зиме.
Скандинавски блуз, бескрајно поље сиве тишине.
Остала си нема у песми, нага као Фуџи у Хокусаија, у малој кутији сећања, равнодушној песми Хеднингарне која је допирала са почетка дока, осећао сам се као у чекаоници, што пре да се узме анамнеза и лек, и настави изнова као да ничег није ни било, тако живим одувек, од утуљене светлости.
Реч је о змији у свечеву ореолу.