Радомир Д. Митрић
5.
• 59
Немогуће је семантизовати мртве. Смрт остаје космос иза зида. Дубоко верујем у поезију, док говорим то, у пустињу суше се уста, гасну у прашини звезде. Сам себи човек тамничар је, Библија учи да око је у власти ђавола, Платон о карневализацији миметских слика. Са краја свода Бог се смеје, док пролази кроз пијачне прапорце, заогрнут у кострет невидимог просјака, којем су дланови вечно празни. Док рађа за заувек, а не за једном, и чуди се нашем незнању, несналажењу, нашем непревладавању првог степеника за успињање на небо – које не би ни постојало да се нисмо догодили ми, уљанице у тами.