Радомир Д. Митрић
3.
• 57
Крв трепери у мени као зâр невесте, као лишће тополе, у шуму нестрпљења, док ослушкујем биће како говори: треба бити стрпљив за поезију, као Инуит над рупом у леду, чекајући да се на површини воде засребри риба призвана мамцем, из таме која нема лице, ни име. С поезијом је као са женом, одагнава истински страх, утиснут у часу рођења. Ходам кроз шуму детињства, безимен и вечан као лептиров дан.