На путу за Хесперију
56 •
2.
Разломљене лађе сећања на доку. Тамо где сам уснио давно, коринтски сан. На обалу силази млада жена, боса и нага, она је Венера Сунца, бакарног тела, њен глас је мрмор мора. На другом крају света бели хртови зиме излазе у стварност са Бројгеловог платна. У Африци, мало чудо: дечак умирен зенитом у надиру сна, уснуо на мајчиној дојци. Свет се увек дешава у нама из неког свесадржајног негде, док завијамо на црвени месец, у ишчекивању на неодговорена питања.