1.
Отисак простора у јутарњем ветру. Офембах као вечна тема самопробуђења. На длановима векови, призвана стварност Упанишада, где сам тек илуминација занетог писара, на маргини светог текста. У фотонима склупчао се дан, вијоре сенке стопљене с видиком, погледам иза себе, скривен и отворен као запуштени зденац што чека руку која ће спустити ведро у дубину где локвањ цвета у тишини, као неми симбол разложног постојања.