На путу за Хесперију
52 •
Нераздвојиво
Зри бонаца, море отвара древна врата тишине, галеб, макија и дрозд су безнадежна крила крајолика у мртвом пристаништу фосилних лађа што памте прошле буре и таласе, земља се развенчава са тлом и сама постаје небо којим промичу Фебове квадриге, прстенован за оно што видим, почињем да лебдим, са сенкама, румен гроздова плáви, у синкопи дана, дишем, издишем, отварају се невидиме обале, и сунце, велики жетелац убире последње плодове лета, отписујем још ненаписану слику у прамењу поподневне магле.