|
misliln nije nešto puno , iman tek 12 godina , kad san ti bila mala , išla sa stricen priko šume u babe Svibuše . -Mi smo volili kod nje ić , ona je nama uvik slatka davala .
Mi naresli , prista nas stric vodit u
Svibuše . I šta ćemo mi … Jedno popodne došla moja rodica . Nama dosadno , nemamo šta radit .
Dođe moj pripametni brat , onako , mlađi od mene , i kaže – Amo mi malo kod Svibuše . -O, dobro ti je to palo na pamet ! Svibuša je dobra žena i uvik ima slatkoga .
On nas tako vodi , kroz šumu , par puta smo pali i zalutali , iščeprljali se , ali ajde nekako smo na kraju došli . I tako mi prispili tamo , kad baba rani kokoši . Rani , ali viče na njih – U , debele li ste ! Više jidete nego ja .
Kad nas je ugledala , ona cila sritna , grli nas , ljubi i govori : -
Oooooo , otkad vas nisam vidila !
Ajdete , ajdete dico , uđite u kuću , dat će baba čukuladu i bonbuna .
Nama curama skuvala kavu , a nama to puno značilo , kako smo bile još male . Sili mi , a baba ošla do kredence po te slatkiše . Vraća se ona puni ruku i kako priča , tako maše rukama i slatkišima . A nama se sve zamantalo prateći joj ruke . Niti staje s pričom , niti stavlja slatkiše na stol .
-Ma nu , jesi ti vidila moju unuku . Ona je tu negdi , tvoja vrsnica . Lipa , šesna , baš ka i ti , samo
|
su jon noge ki šćapi . Pokazuje nan baba sliku na zidu , a ja samo klimam glavom , mislim na slatkiše . A baba počela drugu priču – Znaš li ti moja Dooora , da je od tvoje prababe jetrva , od prababe ti s materine strane , sestra moga pokojnega
Mate ? Ja sam ti š njome bila velika druuuga . Od nje san ti ja uzela ove kokoši .
Bile jadne i nikakve , ka šta
je i ona sama . Hvala svetom Petru i Pavlu kad su mene dopale ! Govori baba ko navijena , a rodici u nekom momentu dosadilo slušat pa utiho kaže : -Ajde baba daj više te slatkiše . Ka da je čula , baba to i napravi . Pogledan na stol , kad tamo najmrži nan bonboni .
Ma oni šta stari ljudi vole , mentoI , zeleni i paljivi . I tako baba s priče na priču , od živih preko mrtvih , kad je vidila da ne jidemo počela opet nutkat , a mi u glas – Neka baba , ne triba , iđemo mi kući . A baba željna priče stalno govori : -
|
lo sa staron babon . Babi nema dražega nega kad joj kogod dođe . Daat će baba još bonbuna ! -I sad , ja volin nako pričat , znaš , ko normalan čovik , i pričala bi ja s babon još , ali oni moji navalili da iđemo ća . I tako u priči odan ja nazad i nazad i ja se na nešto naslonin . Ja se pripala , gledan šta , kad ono njen pas . Kad san ja to vidila , uvatila odma trčat . Znaš kako san se pripala . Srce da je moglo , iskočilo bi mi . Trčin ja , trčin , kad opet u nešto se zabijen . Ja ne znan šta je meni bilo taj dan .
Pogledan doli , ono , kokoši . Udren ti ja jednu kokoš . Uskokodakala se ona , raširila krila i napala drugu , jer je mislila da je ona za to kriva , pa se one zbog toga pobile . Leti perje na sve strane , ne vidin ništa od prašine pa brže-bolje krenen naprid i panen . Prosula san se kolko san duga i široka , a brat i rodica me sa strane gledaju . O , Bože , jesan se osramotila !
Napokon , došli mi kući . Ja , raščepušana ko kokoš , odma se išla tuširat . Tuširala san se jedno tri sata . Šta ću , bila san cila bezveze ! Ajde , malo san se smirila , došla na večeru . Kad , šta je za večeru ?!!
Pohana kokoš !!!
Dora Madunić , 6 . razred
|