Od početka čovečanstva , mi smo se razvijali da ignorišemo konstantne ( čak i ako postoje stalne promene – kao što su godišnja doba ) da bismo prepoznavali i borili se sa “ neuobičajenim promenama ” ( koje bismo generalno tumačili kao pretnje ). Nemogućnost da se ignoriše predvidljiva promena i fokus na spoljne promene će verovatno dovesti do evolutivne mane i izumiranja . Da bi se povećala verovatnoća našeg opstanka , naši umovi su nas učinili nesvesnim promene ( snabdevajući nas jednostavnijim i bezbednim kontekstom ) i otpornijim na promenu ( preferirajući “ podrazumevanu opciju ”, tj . status quo na koji smo navikli ). Dakle , mi smo se razvijali da ignorišemo i borimo se sa promenom – bez obzira na želju da sebe posmatramo kao pokretače promena . Čak i velike promene koje smo stvorili u stvari imaju za cilj da minimiziraju promenu oko nas ( npr . stanovanje / klimatizacija / itd .).
Naša sposobnost da ignorišemo promenu rezultira “ okruženjem bez buke ” u formi pribežišta koje podržava sigurnost i familijarnost , dobro uspostavljene rutine i predvidljive
1 . Pristrasnosti koje se odnose na pojedince
Efekat minimalne izloženosti Sa postojećim stanjima se srećemo češće nego sa neredovnim , stoga će ona biti shvaćena kao istinitija i vrednovana kao bolja
Pristrasnost upečatljivosti Precenjivanje informacija i događaja koji su jasniji , lako dostupni i češći
Efekat nasleđa Ljudi cene mogućnosti koje imaju više nego mogućnosti koje ne poseduju
ishode . Urođeno , naši umovi se mogu posmatrati kao mehanizmi zadovoljstva , revnosni u traženju minimalno održivog rešenja koje će najverovatnije braniti i održavati uspostavljenu ravnotežu ( tj . “ status quo ”). Kao što su mnoga iskustva pokazala , naši umovi često biraju “ da ne biraju ” time se opirući promeni . Opredeljenje za status quo proizilazi iz nekoliko dobro poznatih efekata / pristrasnosti .
Prvi set pristrasnosti . se odnosi na sklonost mozga ka poznatom / familijarnom . “ Efekat minimalne izloženosti ” je psihološki fenomen uz pomoć koga ljudi nastoje da razviju preferenciju za stvari jedino zato što su im prvobitno bili izloženi . Slično , “ pristrasnost upečatljivosti ”, rezultat dostupnosti heuristike , implicira da smo skloni da precenjujemo stvari kojima smo češće izloženi - tako preferirajući status quo ( kome smo često izloženi ) u odnosu na nepostojeća stanja koja se eventualno pojavljuju kao rezultat promene . Na kraju , “ efekat nasleđa ” podrazumeva da , sa promenom , imamo tendenciju da izgubimo ono što već imamo – tako preovlađuju mogući gubici i otuda se favorizuje status quo .
ISpecijalno izdanje :: Industrija 4.0