GM Business & Lifestyle br. 98 | Page 49

Šta je to pra­znik? Ve­či­to pi­ta­nje ko­je stal­no, iz­no­va, tra­ži nov od­go­vor, po­seb­no da­nas, ka­da oči­
gled­no po­sto­ji kri­za u shva­ta­nju pra­zni­ka, ka­ko sve­tov­nih, ta­ko i cr­kve­nih.

P

ost­mo­der­ni svet se sve ma­nje
ra­du­je. Sa­vre­me­ni čo­vek sve vi­
še sum­nja u ra­dost. Mo­der­na,
se­ku­la­ri­zo­va­na ci­vi­li­za­ci­ja sve vi­še ra­za­
ra čo­ve­ka kao cr­kve­no bi­će, kao ho­mo
ado­ran­sa, bi­će sla­vlja i ra­do­sti. Pra­zni­ci
po­sta­ju sa­mo ne­ki krat­ki “pre­ki­di” u ina­
če be­smi­sle­nom, te­gob­nom i ra­dom op­
te­re­će­nom vre­me­nu i ži­vo­tu.
Pra­znič­ni dan lju­di naj­češ­će do­ži­vlja­
va­ju kao “pra­zan dan”, kao dan “raz­bi­
bri­ge”, “do­ko­li­ce”, “re­lak­sa­ci­je”, “do­sa­
de”, “bes­po­sli­ča­re­nja”, “or­gi­je”, “opuš­ta­
nja”, “plan­do­va­nja”, bez­ra­do­snog “za­
ba­vlja­nja”, pre­je­da­nja i neo­gra­ni­če­ne
po­troš­nje. Ni­je ma­li broj onih ko­ji ko­
ri­ste “pi­lu­le” da bi “ubi­li” to pra­znič­no
pra­zno vre­me. Uo­ča­va se ne­ka za­ko­no­
mer­nost. Rad pre­sta­je da bu­de za­do­
volj­stvo, a pra­znik ra­dost. Otu­đe­ni rad,
kon­zu­mi­stič­ka ide­o­lo­gi­ja, “po­slov­na” i

proizvodno­po­tro­šač­ka ci­vi­li­za­ci­ja uti­ču
na to da pra­zni­ci po­sta­ju mo­no­to­ni “ne­
rad­ni da­ni”, da pra­znič­ne igre i za­ba­ve
bu­du is­pu­nje­ne niš­ta­vi­lom.
Sve na­pe­to­sti i ne­za­do­volj­stva sva­ko­
dnev­nog vre­me­na pre­no­se se u pra­znič­
no vre­me. U sva­ko­dne­vi­ci se čo­vek ose­
ća upla­še­nim, za­bri­nu­tim, usa­mlje­nim,
ne­si­gur­nim. Stal­no je u stra­hu i strep­
nji, eg­zi­sten­ci­jal­nom va­ku­u­mu. Za vre­me
pra­zni­ka se kod nje­ga ja­vlja ne­ka ču­de­
sna po­tre­ba za tro­še­njem, iza če­ga se
skri­va, pre­ma miš­lje­nju mno­gih psi­ho­
lo­ga i so­ci­o­lo­ga, du­bo­ka ne­smi­re­nost,
la­tent­no bez­na­đe, raz­o­ča­ra­nje u svet i
skri­ve­ni po­ri­vi na­si­lja. To je ne­ka neo­
bjaš­nji­va pra­znič­na pa­to­lo­gi­ja vre­me­na.
U pro­ce­su sve­opšte se­ku­la­ri­za­ci­je
se­ku­la­ri­zu­ju se i cr­kve­ni pra­zni­ci, ta­ko
da su, i za ve­ru­ju­će lju­de, cr­kve­ni da­
ni sla­vlja sve ma­nje da­ni ra­do­sti. Oni

poprima­ju ka­rak­te­ri­sti­ke sve­tov­nih i pra­
zni­ka pri­rod­nih re­li­gi­ja. Po­ne­kad li­če na
“ko­me­mo­ra­tiv­ne” sku­po­ve , na evo­ci­ra­
nje uspo­me­na na dav­no proš­le hriš­ćan­
ske do­ga­đa­je. To pra­znič­no “sa­kral­no”
vre­me je­dva da se raz­li­ku­je od sva­ko­
dnev­nog “pro­fa­nog” vre­me­na. Ma­lo je
onih ko­ji pra­znik ve­zu­ju za Li­tur­gi­ju i li­
tur­gij­sko vre­me. Ne­ki cr­kve­ne pra­zni­ke
pra­znu­ju zbog obi­ča­ja, tra­di­ci­je, na­ci­o­
nal­nog iden­ti­te­ta i sle­do­va­nja “slav­nim
pre­ci­ma”. Pro­sto: “Va­lja se!”. Mno­gi ko­ji i
idu u hram na pra­znič­no li­tur­gij­sko sla­
vlje sa­mo mu “pri­su­stvu­ju”, ali ne uče­
stvu­ju. Sve ma­nje raz­u­me­ju li­tu­r­gij­sku
sve­ča­nost i ra­dost. Ta­mo odu da za­do­
vo­lje tre­nut­ne “ver­ske po­tre­be”, da na­đu
in­di­vi­du­al­nu ute­hu i “olak­ša­ju du­ši”. Je­
dva če­ka­ju da se za­vr­še du­ga pra­znič­na
bo­go­slu­že­nja pa da se pre­đe na “glav­
no”, na za­ba­vu, ra­zo­no­du, opuštanje,