GM Business & Lifestyle br. 96 | Page 23

u porodi­ci pre­po­znat kao maj­ka. Bi­o­
loš­ki na­sled­ni­ci bi­će u mno­gim stva­ri­
ma bo­lji od svo­jih ro­di­te­lja, osni­va­ča.
Bo­lje će po­zna­va­ti pla­ni­ra­nje, bu­dže­
ti­ra­nje, rad sa lju­di­ma... Ma­la je ve­ro­
vat­no­ća da će bi­ti bo­lji u ono­me što
je osni­vač naj­bo­lje ra­dio; da će ima­
ti ta­ko do­bar i pro­nic­ljiv pred­u­zet­nič­
ki njuh kao što su ima­li ha­ri­zma­tič­ni
osni­va­či. Ve­ća je ve­ro­vat­no­ća da će
pred na­sled­ni­ci­ma bi­ti iza­zov da bu­
du na če­lu kom­pakt­nog ti­ma ko­ji će
vo­di­ti kom­pa­ni­ju.  Pred­u­zet­nič­ki duh i
ener­gi­ja su neo­ph
­ od­ni da bi se po­
kre­nuo bi­znis. Edu­ko­van me­na­džer,
ili ako baš ho­će­te i vi­še vo­li­te - li­der,
kom­pa­ni­ji tre­ba da bi se bi­znis da­lje
raz­vi­jao. Ali im se mo­ra da­ti šan­sa. Za
po­vrš­ne či­ta­o­ce pod­vla­čim da ne pri­
čam o “mu­dro­sti­ma” (pod znake na­
vo­da sam sta­vio da ne bih na­pi­sao
“glu­po­sti­ma”) - ba­ci ga u va­tru, pa
se ču­di­mo kad čo­vek iz­go­ri. Pri­čam o
ozbilj­nim pri­pre­mlje­nim lju­di­ma ko­ji
mo­ra­ju da po­ka­žu šta zna­ju.

Tran­zi­ci­ja ru­ko­vo­đe­nja
A šta će bi­ti sa osni­va­čem? Osni­vač,
pre sve­ga u svo­joj gla­vi, tre­ba ja­sno
da odvo­ji ulo­gu i funk­ci­ju RU­KO­VO­
ĐE­NJA od ulo­ge i funk­ci­je VLA­SNIŠ­
TVA. Pr­vo i va­žno, go­vo­rim o tran­zi­
ci­ji u ru­ko­vo­đe­nju, a ne o pro­me­ni
vla­snič­ke struk­tu­re. Pro­me­na vla­snič­
kog ude­la za osni­va­če­vog ži­vo­ta je
deo sa­svim dru­ga­či­jih pro­miš­lja­nja i

odluka i ni­je pred­met ovog tek­sta. Ni­
ko od nje­ga/nje­ ne tra­ži da umre, da­
le­ko bi­lo. Ne, od nje­ga/nje­ se ne oče­
ku­je da ide na pe­ca­nje ili ču­va unu­či­
će ili pra­u­nu­či­ći­će kao u pri­či sa po­
čet­ka tek­sta. Od nje­ga/nje­ se tra­ži da
pre­sta­ne da se me­ša u ope­ra­tiv­no vo­
đe­nje kom­pa­ni­je. Osta­će na če­lu, na
pri­mer, nad­zor­nog od­bo­ra. I isti­na je
da to osni­va­či­ma ni­je do­sta. Tu ne­
ma adre­na­li­na na ko­ji su na­vi­kli. A taj
adre­na­lin ne sme­ju i ne tre­ba da tra­že
ili pra­zne u svo­joj kom­pa­ni­ji.

Po­vra­tak sta­rim lju­ba­vi­ma
Moj je sa­vet osni­va­či­ma da pla­ni­
ra­ju svo­ju no­vu ka­ri­je­ru. Da pla­ni­ra­ju
či­me će se sva­ko­dnev­no ba­vi­ti. Mo­
gu da po­kre­nu ne­ki no­vi sro­dan bi­
znis iIi da kre­nu da ra­de neš­to sa­svim
dru­ga­či­je što im je na um pa­da­lo u
dav­no do­ba lu­dog ra­sta kom­pa­ni­je, a
če­ga su se pa­met­no od­re­kli da ne bi
ugro­zi­li po­slo­va­nje svo­je kom­pa­ni­je.
Ne­kim lju­ba­vi­ma ko­je ta­da ni­su mo­
gli da ostva­re. Bi­lo bi pre­kra­sno ka­da
bi to bi­la ne­ka fon­da­ci­ja ili za­du­žbi­na
ko­jom bi osta­vi­li svoj trag u vre­me­nu.

Pra­vi tre­nu­tak
Na osno­vu is­ku­stva sma­tram da je
va­žno još neš­to da do­dam - po­sto­
je go­di­ne u ko­ji­ma je ove pla­no­ve
naj­bo­lje pra­vi­ti. Po­sto­ji i do­nja i gor­
nja gra­ni­ca ka­da tre­ba pri­pre­mi­ti plan

tranzici­je ru­ko­vo­đe­nja kom­pa­ni­jom.
I ka­da je pre­ra­no i ka­da je pre­ka­sno.
Ra­no je pre ne­go se pri­bli­že 55. go­
di­ni; još uvek je pu­no ela­na i ne­do­sa­
nja­nih sno­va oko kom­pa­ni­je ko­ju su
osni­va­či po­kre­nu­li, da bi se sa­nja­li no­
vi. Ka­ko pro­la­zi 65. i pri­bli­ža­va se 70.
sve je te­že pla­ni­ra­ti šta ra­di­ti u sle­de­
ćim de­ce­ni­ja­ma. Sve se vi­še u pla­no­
ve me­ša Je­dan Od­oz­ go, i kod onih ko­ji
ve­ru­ju da po­sto­ji, i kod onih ko­ji zna­ju,
i kod onih ko­ji se na­da­ju da ga ne­ma,
ko­ji ih je ču­vao sve ove go­di­ne. Za­to su
mo­ji ju­na­ci sa po­čet­ka tek­sta ner­vo­zni.
Za sve one ko­ji sad ka­žu “a ka­ko
je Hen­ri Ford.... i eto kom­pa­ni­ja i da­
lje ra­di”, imam od­go­vor – baš me bri­
ga! Te­ma ovog tek­sta ni­je Hen­ri Ford,
već nje­gov sin. Sto go­di­na je od ta­da
proš­lo. Dru­ga vre­me­na, dru­gi obi­ča­ji.

Ja­sno i gla­sno
Da do­dam jed­no po­jaš­nje­nje sa­ve­ta
“sva­ki osni­vač mo­ra da ka­že svom na­
sled­ni­ku ka­da pla­ni­ra da pre­sta­ne da
ope­ra­tiv­no vo­di kom­pa­ni­ju.” Od­go­vor
mo­že da bu­de i - ne­ću ni­kad da se po­
vu­čem i dok bu­dem živ do­la­zi­ću ov­de i
me­ša­ću se u sva­ku ope­ra­tiv­nu glu­post
ko­ja se po­ja­vi. Sa­mo ta re­če­ni­ca mo­
ra da bu­de iz­re­če­na. Ako je ne­ko to­li­
ko sa­mo­živ osni­vač on­da ne­ka bar bu­
de od­go­vo­ran ro­di­telj i ne­ka to iz­rek­
ne. Da bi na­sled­nik mo­gao da do­ne­se
od­lu­ku šta će on da ra­di sa svo­jim ži­
vo­tom, svo­jom ka­ri­je­rom... 

xxx