vi zaista zavisite od stanja razvijenosti
privrede iz koje crpite resurse i klijente
nije ni čudo što dobrim delom postoji
značajna korelacija stanja privrede i
poslovnog uspeha. Da li je to glavni
razlog zaustavljenog rasta, teško je
dati odgovor. Ne mogu da napišem
neuspeha, jer firma i dan danas
radi relativno uspešno pod drugim
imenom i sa prilično drugom ekipom
ljudi.
U firmi je dosta bilo mladog kadra,
među kojima sam bio i ja. Plata je
rasla malo po malo, ali dovoljno, ali
u vrlo čestim vremenskim intervalima.
Svaki razgovor na šest meseci je
nosio zaključak o povećanju plate
za naredni šestomesečni period. Bez
direktnog pitanja: „da li mogu da
očekujem povećanje plate”, već nekom
neodređenom floskulom tipa „da, da,
zadovoljan sam, sve je ok i uslovi i
plata, naravno uvek može bolje i više”.
Sutradan je stizao aneks ugovora o
radu. Ovde nikako ne želim da kažem
da nije bilo supstance za ovo, plate su
uvek bile na vreme. Ali kako je kriza
odmicala, rezerve su bile sve manje
i manje i tanje. Sećam se i bonusa iz
perioda privrednog i kompanijskog
buma – i do sedam plata godišnje.
A ja u poslu još dete, koje u datom
trenutku ne zna šta se događa. Sve
bi to bilo lepo, da naredne godine to
nisu bile dve plate pa pola i... dalje ne
moram.
Kako je organizacija rasla, dovođeno je bez preterano mnogo
plana dosta ljudi sa strane, od kojih
su neki zaista bili potrebni po svojim
profilima, dok se neki jednostavno
nisu mogli pronaći u organizaciji, jer
je uopšte pitanje bilo koliko je njihovo
znanje i iskustvo (koje je u nekim
oblastima bilo zaista zavidno) nama
xxx
bilo potrebno. Ionako nedefinisan
sistem odgovornosti postao je još
složnjeniji. Jedna procedura, drugo
pravilo, treći pravilnik. Činilo se da će
nas to još ojačati, ali ljudi su postajali
nezadovoljniji. Ovi stari, što vide da
nije sve onako sjajno i bajno kao što
je do skora bilo. Ovi novi, jer nisu
nailazili na ono što su očekivali ili je
bilo rečeno. Džaba onda i procedura
i sve ostalo.
Umesto jasnih prioriteta i opredeljenja, jasnog definisanja odgovornosti i ovlašćenja, nastala je
konfuzija. Međuljudski odnosi su bili
značajno načeti i neki su napuštali
firmu. Taj broj je bio sve veći i veći.
Zamene su se sve teže uklapale. A kad
smo došli i do braka u okviru firme
više se nije znalo „ko pije, a ko plaća”.
Mi, prvoborci, nekako smo najteže
napuštali organizaciju – ili kada je
stizala neka dobra ponuda ili kada
se novonastala atmosfera nije mogla
da izdrži.
A moglo je bolje...
Ja sam napustio organizaciju kada
je bila na prekretnici i ispostavilo se
da je posle mog odlaska počela da
klizi nadole (ovim ne želim da kažem
da to ima uzročno-posledičnu vezu,
već da sam otišao u pravom trenutku
sa aspekta mene kao jedinke).
Pri tom ne želim i izbegavam da
napišem da je firma posrnula, jer
to niti želim niti bih voleo, a i dalje
i na privatnoj i na poslovnoj osnovi
sarađujem i družim se sa preostalom
ekipom u novoj formi ove organizacije.
Jedino žalim što taj Go-Go i toliko
resursa, energije, potencijala, znanja,
iskustva i elana nije iskorišćen na bolji
način.