" Samo? Ali to je za njega sve. Sujetan je." " E, pa sad, to mu je. Ja da ga molim za oproštaj, neću." " Imaćeš teškoća zbog toga, knez ga veoma ceni." " Preživeću ", reče Miloš mršteći se. " Ako mi ti pomogneš." " Ali, kako?" " Kaži seji da sam ti drag." " Već sam joj rekla. To ju je još više razljutilo. Uobrazila je da smo mi velmože i da ne treba da se mešamo sa nedostojnima."
Milošu nije bilo do toga da dokazuje da je i on velmoža, pogotovo ne ovoj devojčici kojoj to, očito, nije ni bilo važno. A da to dokazuje njenoj sestri i zetu, njemu nije bilo važno. " Pa šta ćemo onda?", upita. " Moraš pobediti na nadmetanju. Tako ćeš postati najbolji vitez i možda dobiti još neke počasti. Neće niko smeti da te nazove seljačićem ili čobaninom."
' Pa, zbog toga već vredi pobediti ', pomisli Miloš. " Hoću, pobediću ", obeća on.
I tada se desi nešto što nikako nije očekivao. Olja se proteže preko ograde i zalepi lagani poljubac na njegove brčiće. Njega prođoše srsi. Tako nešto nikad nije osetio. Rojla ga je uzbuđivala, Milosnu je voleo, ali da ga prođe ova … struja, to mu se, možda, desilo samo kad ga je Mira, u Drenovcu, poljubila. " Nisi smela to učiniti ", prošapta joj. " Znam ", reče ona. " Ali, eto, učinila sam. I opet ću … drugi put."
97