trinaest godina. Malo si poranio sa prosidbom."
"Znam, svetli kneže, ali… Ona me zamolila."
Knez se nasmeja.
"Ona ti rekla? To i liči na nju. I po tome se vidi da je
još dete. Nadam se da se i ti slažeš."
Miloš potvrdi.
"Slažem se, gospodaru."
"Sa čim se slažeš? Sa prosidbom ili da je još dete?"
"I sa jednim i sa drugim, gospodaru."
"Zašto je onda prosiš ako misliš da je dete?"
"Čekaću da poraste, gospodaru."
Knez se napokon nasmeši sa odobravanjem.
"E, to je već druga stvar. Tako govori pravi vitez.
Dakle, vojvodo, dođi za pet godina, zajedno sa svojim
roditeljima u prošnju moje kći. Tada ćeš dobiti odgo-
vor. A sad možeš ići. Pozdravi vojvodu Branila i pre-
uzmi vojvodstvo od njega. Preuzmi u pisarnici ukaz da
vojvodstvo prelazi na tebe. Zbogom vojvodo."
"Zbogom i ti ostaj, svetli kneže!"
Miloš se dubiko pokloni, okrete se i izađe.
U hodniku mu se Olja obesi o vrat.
"Šta je bilo? Šta je rekao?", nestrpljivo je pitala.
"Rekao je da odmah pođeš sa mnom u Gradinu",
reče Miloš ozbiljna lica.
Olja ga je časak posmatrala.
"A svadba? A venčanje?" pitala je.
Miloš uze njenu uzavrelu detinju glavu među svoje
dlanove i poljubi joj usne.
"Zar si poverovala da je to rekao?", upita.
Oljino oduševljenje splasnu.
111