cuje što češće ne dolazim, nego samo kad mi nešto
treba', pomisli. Morao je da prizna da je u pravu. Ne
pamti da je ikad došao u posetu Dari i svom drugu
Živku ako mu nešto nje trebalo. Ali to nipošto ne znači
da ih ne voli. Jednostavno ne stiže.
"Oprosti, Daro. U pravu si kao i obično. Obećavam
da ću idući put doći iz zabave. Ali sad mi zaista treba
tvoja pomoć."
"O čemu se radi, Branče? Drug ti nije tu da te
ponudi pićem, ali mogu ti i ja praviti društvo. Hajdemo
na doksat."
Branilo pođe za njom gledajući je. Uvek se iznova
divio njenom izazovnom hodu. Znao je da ga svesno
ne zavodi, jednostvno je bila takva. Da nije voleo
Cvetu zavideo bi Živku. A bili su i prijatelji, najbolji
posle Zaviše i Renke. I Boriše i Stane.
Na Živkov doksat dolazilo se pravo iz vrta. Bio je
jedva pedalj izdignut od zemlje tako da je trebalo
samo zakoračiti kao na stepenik. Pod doksata bio je
popločan brušenim kamenom. Iako tvrd, kamen je
odozgo izgledao nežan kao somot. Branilo se seti da
mu je i Živko potreban za gradnju dvorca, ali o tom
potom, ovo je preče.
"Sedi, Branče", reče Dara. "Čime da te ponudim?"
"Pio sam vino sa knezom", odgovori Branilo, "Ne
bih da menjam."
"Sa knezom?", uzviknu Dara.
"Da, Lazar je bio u Gradini", potvrdi Branilo. "Zar ti
Rojla nije rekla?"
"Ne, samo je rekla da je Miloš morao nekud da ode.
27