THE REST OF 1. – Marina Adamović – LIRIKA – the end
4.
(ovaj tekst je nađen nekoliko godina posle objavljivanja...
detalji o tome nisu poznati)
tog popodneva, Nomen Nescio je okupio prijatelje i poznanike.
Previše je u životu toga doživeo (veo neke sivomaslinaste
s(e)te s(le)te tada do njegovog uma i reče –dosta! predahnimo
malo) i zaista, ljudi su se ćutke okupili željni tišine i
neposrednosti. Kosti su krenule u tiho međusobno
došaptavanje, a njegove oči su malo dopustile sebi da se
zaklone od bljeska sunca u odlasku. da li iz nehata ili su šolje
bile prepune, tek, svako je prosuo po gutljaj kafe na zemljani
stolnjak. NN je osetio neku tihu jezu, kao neko gugutanje srca
ili svesti; i vazduh se nekako proredio. prijatelji su se okupili
oko njega, stopili poglede u jedan opširni. „neka mu je laka
crna zemlja“... izgovoriše „kome?“ povika on „pa ja sam na
zemlji, aman, vidim vas! Priđite, zašto ste već krenuli?
sivomaslinasta s(e)ta je moja najlepša pesma – danas
objavljena! živ sam!“
živ je... živ je – proguta la la ga zemlja.
kamin(n)gs
42