E-BOOK Marina Adamović - Poznato o nepoznatom | Page 37

VIII
Sedeo je na klupi i čekao prijatelja.
Svakog ko je stao pored njega pitao bi : "Videli ste direktora
Gimnazije STEVAN SREMAC?" "M.M?" "Ne - onog raniijeg, N.N, stalno
smo dolazili ovde..." "Ne... nisam ga video..." "Ni ja.." "O, davno,
davno..."
Penzionerski dani teku; i kiša je počela da teče kao sećanje....
znate ono pravilo - što si stariji, bolje se sećaš višedecenijske
prošlosti nego jutra, sat pre tog popodneva...
Čovek se prepustio svemu kao noge što su postale izdvojeno
carstvo nebesko, ali i dalje je čekao. Prijatelj je negde (ko zna gde i od
kada) mirovao, a on je mislio na njegovu sekretaricu koja je umrla
iznenada - mada pre više od petnaest godina.
Oko ponoći, na praznu klupu skočili su petnaestogodišnjaci
slaveći završetak predgimnazijskog obrazovanja.
Neka vas to ne brine; klupa je spremna na sve; i ako pukne - pa
šta? Napraviće se nova i odmah biti istetovirana
Ponavljam - nije važno; bitno je da na klupi nešto diše.
37