rđavih strepnji, željan rađanja više no življenja i molitve da ostavimo
planet na miru bar dok se ne spakujemo za put. Zaklet u ljubav prema ženi, u dobro čoveka i neprocenjlivost dece sa verom u čovečanstvo koje strjemi ka nepoznanicama koje može uslediti kada
nepoznata rasa primi signal i pođe k planetu koja svetli 400 puta više
od meseca a zove se zemlja. Naš dragulj koji moramo sačuvati.I
vjerovati… Da ću jednog dana postati pisac čija ćete djela čitati po
stubištima i nezgrapnim terasama, ili možda pored neke rjeke koja
vam budi sećanja koja uzgone osmeh na vaše lice. Pisac pretvoren u
statuu ili neki oblik slova na bronzi nisu moja stremljenja, jer život
treba pročitati, tumačiti ga svojim okom neprocenjivo. Sumorne
teme ne množe moj karakter. Tek me treba učiniti onim što jesam.
Istetovirajte nešto na komadiću papira ili pjeska i sudite. Sunce posle
krajnje iscrpljenosti najzad stade i osvetli plavičasto nebesko telo
koje prkosi rojevima zvezda, vatrene zastave opet zavijoriše ali to
nije zemlja, već naš novi svet koji čeka da ga nađemo. Okružen desetinama duša taj planet čeka seme života. Tišina je kao galaktički
čoban dotjerala ozon. Kroz taj nerazumljivi šablon stvaranja pruža
nam se šansa da kroz desetleća ponovo dokažemo bezimenim
tvoriteljima da čovečanstvo ne umire nikad. Ljudski rod poznaje
patnju iz koje se iznova rađa. Bol nam je nasleđe a večnost
nedokučiva…
37