Jovica ĐURĐIĆ
DAMA S TRAJEKTA
Stajao je nepomičan na plaži od najsitnijeg peska, ukotvljenih
stopala, vezan kao sidrom. Visok, koščat, razbarušene kose, još privlačnog mladolikog izgleda mada je bio zašao u sedmu deceniju.
Prezreli suton nalivao se u stešnjenu kotlinu i na malo ribarsko naselje, nalik na kočoperni gradić, uskih kamenitih uličica, oronulih fasada, crvenih krovova, čiju je idiličnu lepotu poslednjih godina, kao i u
drugim mnogim mestima uz obalu, narušila nagla izgradnja većih
apartmanskih zgrada namenjenih tržištu i koje su nezgrapno štrčale
između starih primorskih kuća. Time je ovo simpatično mesto
mnogo gubilo.
Na sebi je imao kratke pantalone svetle boje, mornarsku majicu
na sitne pruge i slamnati šešir širokog oboda, koji je povremeno
skidao i mahao njime ispred nosa, kao da se brani od komaraca. Lice
mu beše preplanulo od sunca, kao i ruke i čvrste noge sa vidljivo
belim zrncima soli, naročito po maljama. Svakog trena udisao je
širinom pluća miris mora i miris leta koji je toliko voleo, prepuštajući
se tom užitku potpuno, pomalo začuđen i razočaran ostalim kupačima koji su plažu napuštali čim bi sunce prosulo zadnje zrake mirnom površinom mora. Nije shvatao šta to te ljude tera da se tako
naglo i užurbano podižu, pakuju stvari i odlaze propuštajući ono što
je po njemu najlepše, večernji smiraj i morsko plavetnilo po kome se
voda leska kao zlataste pločice. Kuda to žure, pitao se zagledan u svu
tu lepotu vode, mirisa lavande, borova i drugog primorskog bilja i
večernje tišine. Ostajao je poslednji sedeći zavaljen u svoju platnenu
stolicu na rasklapanje, zagledan u rumenilo sunca sve do njegovog
164