Branka VOJINOVIĆ JEGDIĆ
POGREŠNA INVESTICIJA
Ostanem ja bez posla kao i armija ostalih. Probam da nađem
posao, ali ne ide. Sa svojih pedesetak i kusur godina niko neće ni da
čuje za mene, njima nisu potrebni matori, istrošeni radnici. Svi traže
mlađe, još uvijek naivne mi stariji, odavno razočarani braćemo bostan prije ljeta.
Naljutim se ja i za dvadeset četiri lična dohotka napravim štalu,
kupim kravu, dvoje prasadi i nekoliko mladih pilića da mi odmah
počnu nositi jaja. Posadim ja i povrće, a voća sam imao nešto malo u
bašti. Zapnem ja i radim od jutra do mraka. Uz mjesečno primanje sa
Biroa rada mogu kupiti brašna taman da preživim ovaj potop. Moja
okućica mi izgleda kao barka. Žena pazi neku staricu pa to što zaradi
damo državi da i ona preživi. I ja bih pazio starca, ali niko neće da me
primi, nemam odgovarajući profil.
Uzmem jednu livadu za male pare i pokosim, ali strpah sijeno
nekako blizu ulice. A sunce uždilo pa zemlja gori.
Jedne noći pita me žena:
– Pobogu čovječe, šta to radiš?
– Ništa, ništa samo ti spavaj.
– Kako ništa? Prošla su tri sata. Gdje si išao?
– Probudim se i čujem neke glasove. Provirim kroz prozor, kad
vidim nek